Princeza na semku od paprikuJednom davno živeše jedan princ u Leskovac. Imaše sve – kuću, kola, pare, vikendicu na Pašinu česmu, pio je na crtku u svi kafići, svi mu se ulizuvali, glumili mu drugari. Uvrte mu se jednom prilikom u glavu da se ženi.
Poče on da maje po grad i uzuduž i popreko. Od halu do Hisar, od Vaskovo do centar, nema kude nije proš’o.
Ništa ne nađe. A pun grad z devojke. Kude li je gledao…
Jedna debela, jedna mršava, jedna glupa, jedna mnogo pametna, jedna dosadna, jedna nebanjana. Samo gi falinke naodi.Sve sponzoruše, zaključi on i ode si dom.
Prestade da iskača skroz i da traži. A i u grad sve isto,
nema ni koe da se vidi.
Ma poče i kraljica da se raspituje po komšije ima li
neka devojka za udavanje, kralj traži prišku, raspisao
konkurs. Zbraše neke. Iz Dubočicu, iz Miroševce, iz Stajkovce.
Rasipa se kraljica od turanje grašak pod posteljinu kako bi
testirala koja se neće mož’ uspije. Jer taj što vu ne smeta
sorta “Mali provansalac” pod bubrezi, taj neje za njenog sina.
Al’ ništa. Uspaše se sve k’o guzice i kraljica beše očajna.
Jedan dan zapuca kiša dva dana. Sevav munje, udarav
gromovi, Veternica se podiže skoro do kolena. Oko pola osam zazvoni gi neki na vrata.
Tatko, idi vidi koj je, mrzi me da se dizam – uzviknu princ.
More kako te šljisnem ću te obrnem sa svem fotelju – odgovori otac.
Diže se stari kralj i otključa. Na vratima je stajala princeza iz nepoznat kraj. Kiša vu beše zašljeposala kosu, a cipele poznatog indonežanskog proizvođača su bile mokrc mokre.
Koja si be ti? – upita stari tatko.
Ja sam princeza, dal ne vidiš – reče ona.
Toj će tek da vidimo – ubaci se kraljica k’o slivče u gom**.
Otrča ona u sobu, sabra sve posteljinu što je imala, jorgani, čerge, jambolije što vu kupiše za mladenci, šes’ ambasador ćebeta što gi princ dobi za ispraćaj od pobratimi i sve nabaca na jed’n krevet. Preko toj natura još dvajes jastuka napunjeni s’ perdu.
Al vu nestao grašak. Dal da ide do prodavnicu da kupuje onoj mrzlo u kesu, dal da ne.
Ma koj će se maje po ovuj kišu – razmisli se ona.
Povrte se levo desno, pa uzede kesicu sa semke od papriku
i rasipa nekol’ko zrnca pod onuj posteljinu.
Do dugo u noć sedeše princeza, princ, kralj i kraljica
pored nakladeno kube. Tek oko dva na princezu se prispa.
Dobro je, će si ide na leganje – pomisli se kralj – rek’o ce uspijem ovde na stolicu.
Posla kraljica princezu na on’j krevet da gu istestira. Sa prvim zracima sunca ripnuše se oni iz krevet, svariše kavu i čekaše princezu. Kad se u pladne ona diže odma’ gu počeše pitujev kakvo je bilo spanje, ne li se budila.
Cel’ noć sam se izvrćala, sve me nešto b’ckalo u slabine. K’o semke od papriku da je neki navrljaja – reče iznenađeno ona.
Toj mora da su meni ispali otoč kad sam uzimala za rasad od komšiku – reče ushićeno kraljica.
I mi od kurtovku dom rasađuvamo. Rasipamo se od rabotu – reče princeza setno.
I sedeše zamišljeni takoj uz kafu dugo, dugo, dugo, princeza koja je razmišljala od trinajes ‘ektara papriku što će se treba bere u septembar, kraljica zadovoljna što će konačno da oženi ovog njenog bilmeza, princ koj beše srećan što je našeja vrednu ženu i kralj koji se pitao: “A be, će se dizav li ovija ljudi od astal?”
